Kao grom iz ve­dra ne­ba u užič­kom kra­ju je 1973. go­di­ne od­jek­nu­la vi­jest da je smi­je­njen Vlaj­ko Br­ko­vić, ge­ne­ral­ni di­rek­tor Va­lja­o­ni­ce ba­kra i alu­mi­ni­ju­ma „Slo­bo­dan Pe­ne­zić Kr­cun“ u Se­voj­nu, ta­da naj­ve­ćeg ko­lek­ti­va u užič­kom kra­ju. Na­kon to­ga usli­je­di­lo je nje­go­vo is­klju­če­nje iz Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, da bi za­tim bio osu­đen na 7,5 go­di­na za­tvo­ra. Po od­slu­že­nju iz­re­če­ne ka­zne Vlaj­ko Br­ko­vić je jed­no vrije­me ra­dio u pred­u­ze­ću „Ineks-Na­pre­dak“ iz No­ve Va­ro­ši, gdje ga je hra­bro, ne pla­še­ći se re­ak­ci­je po­li­ti­ča­ra i sop­stve­ne smje­ne, pri­mio ta­da­šnji di­rek­tor ovog ko­lek­ti­va Ma­noj­le Se­la­ko­vić. Vlaj­ko je umro po­čet­kom de­cem­bra 1991. go­di­ne, od po­sle­di­ca sr­ča­nog uda­ra, a 25 go­di­na na­kon nje­go­ve smr­ti Uži­ča­nin Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić, knji­gom „Vlaj­ko Br­ko­vić – za­bo­ra­vlje­ni ne­i­mar“, ko­ja iz­la­zi iz štam­pe to­kom no­vem­bra, na­sto­ji da, iz­no­še­njem isti­ne, traj­no re­ha­bi­li­tu­je jed­nog od naj­spo­sob­ni­jih srp­skih di­rek­to­ra u pro­šlom vi­je­ku.
Za­što je Vlaj­ko Br­ko­vić (1925–1991) do­ži­vio ta­kvu sud­bi­nu? Alek­san­dar Sto­ja­no­vić, nje­gov sa­rad­nik iz tog pe­ri­o­da, ka­že za „Dan“ da je ta­da u Sr­bi­ji smi­je­nje­no 67 uspje­šnih di­rek­to­ra, i da su te smje­ne bi­le či­sta po­li­ti­ka. Dr Lji­lja­na Ko­stić, re­cen­zent Mi­lo­sa­vlje­vi­će­ve knji­ge, sma­tra da su pro­šle 42 go­di­ne od sud­skog pro­ce­sa vo­đe­nog pro­tiv Vlaj­ka Br­ko­vi­ća, i da je odav­no bilo neo­p­hod­no oslo­bo­di­ti se ide­o­lo­ških in­ter­pre­ta­ci­ja i kri­tič­ki sa­gle­da­ti vrije­me i po­stup­ke ko­ji su Vlaj­ka Br­ko­vi­ća eks­ko­mu­ni­ci­ra­li iz po­li­tič­kog i pri­vred­nog ži­vo­ta Uži­ca i Sr­bi­je. Tu oba­ve­zu, pod­vla­či dr Lji­lja­na Ko­stić, pre­u­zeo je na se­be Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić, du­go­go­di­šnji di­rek­tor Na­rod­nog mu­ze­ja, čo­vjek ve­o­ma pre­dan oču­va­nju kul­tur­no-isto­rij­skih spo­me­ni­ka Zla­ti­bor­skog okru­ga.
„Mi­lo­sa­vlje­vić se ovo­ga pu­ta od­lu­čio da ski­ne pa­ti­nu sa ču­ve­nog 'Slu­ča­ja Vlaj­ko Br­ko­vić' i re­ha­bi­li­tu­je lič­nost i dje­lo jed­nog od naj­u­gled­ni­jih po­sli­je­rat­nih pri­vred­ni­ka užič­kog kra­ja. Nje­gov ru­ko­pis je sat­kan od do­ku­men­tar­ne gra­đe sa­ku­plje­ne u sud­skim i fa­brič­kim ar­hi­va­ma, no­vin­skim iz­vje­šta­ji­ma i uspo­me­na­ma ve­li­kog bro­ja lju­di ko­ji su po­zna­va­li Vlaj­ka Br­ko­vi­ća, bli­sko sa­ra­đi­va­li s njim i di­je­li­li naj­in­tim­ni­je tre­nut­ke. Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić iz­no­si na svje­tlo da­na do sa­da ne­po­zna­tu sud­sku do­ku­men­ta­ci­ju, ko­ju do­pu­nju­je no­vin­skim tek­sto­vi­ma po­ku­ša­va­ju­ći da re­kon­stru­i­še sva do­ga­đa­nja u tim tur­bu­lent­nim mje­se­ci­ma ko­ji su po­tre­sa­li ži­vot ne sa­mo sta­nov­ni­ka užič­kog kra­ja već i ši­re, na­vo­di dr Lji­lja­na Ko­stić.
Vlaj­ko Br­ko­vić je do­šao na du­žnost ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra Se­voj­na 1960. go­di­ne. Ta­da se ovaj ko­lek­tiv raz­mah­nuo, po­če­le su da ni­ču no­ve fa­bri­ke, da se u Uži­cu gra­de stam­be­ni kom­plek­si, ško­lu­ju ka­dro­vi. Bi­lo je pla­ni­ra­no da, sa za­o­kru­že­nim pro­ce­som pro­iz­vod­nje, to zna­či fi­na­li­za­ci­jom ba­kra u broj­nim mi­ni-po­go­ni­ma čak i po se­li­ma, Se­voj­no ima bar 10.000 za­po­sle­nih. U iz­ja­vi da­toj re­por­te­ru još u sep­tem­bru 1992. go­di­ne, Mi­loš Sa­mar­džić, ta­da­šnji Br­ko­vi­ćev sa­rad­nik i se­kre­tar par­ti­je Va­lja­o­ni­ce re­kao je da Se­voj­no ni­ka­da ni­je bi­lo sta­bil­ni­je ne­go u vri­je­me ove iz­ne­nad­ne smje­ne. Ali, pre­ma ri­je­či­ma Mi­lo­ša Sa­mar­dži­ća, po­je­din­ci u Va­lja­o­ni­ci ni­su bi­ra­li sred­stva da se ob­ra­ču­na­ju sa Vlaj­kom Br­ko­vi­ćem jer su bi­li pro­tiv to­ga da se za­ra­đe­ni no­vac tro­ši na otva­ra­nje mi­ni-po­go­na. Oni su že­lje­li da se sva­ki di­nar po­di­je­li na pla­te ko­je su, i ina­če, bi­le ve­o­ma vi­so­ke u od­no­su na dru­ge užič­ke ko­lek­ti­ve.
Po­sli­je­rat­nu isto­ri­ju Uži­ca i či­ta­vog užič­kog kra­ja obi­lje­žio je ubr­zan dru­štve­no-eko­nom­ski raz­voj. Od pred­rat­ne ka­sa­be, za­hva­lju­ju­ći en­tu­zi­ja­zmu i pred­u­zi­mlji­vo­sti za­vi­čaj­nih po­li­ti­ča­ra, pri­vred­ni­ka i kul­tur­nih rad­ni­ka Uži­ce se­dam­de­se­tih go­di­na po­sta­je pri­vred­ni i kul­tur­ni cen­tar za­pad­ne Sr­bi­je, a Vlaj­ko Br­ko­vić je imao jed­nu od naj­zna­čaj­ni­jih ulo­ga u ob­no­vi i raz­vo­ju Uži­ca. Mno­gim Uži­ča­ni­ma je, za­to, te­ško pa­la nje­go­va smje­na. Ka­da mu je umr­la maj­ka dok se na­la­zio na iz­dr­ža­va­nju ka­zne za­tvo­ra, i ka­da je pu­šten na sa­hra­nu, broj­ni rad­ni­ci Va­lja­o­ni­ce su na­pu­šta­li rad­na mje­sta u na­mje­ri da se na­đu na sa­hra­ni i vi­de i po­zdra­ve svog ne­ka­da­šnjeg di­rek­to­ra. Od­go­vor­ni u Se­voj­nu su uza­lud za­tvo­ri­li ka­pi­je, rad­ni­ci su pre­ska­ka­li ve­o­ma vi­so­ku fa­brič­ku ogra­du.
Dr Lji­lja­na Ko­stić is­ti­če da je ne­se­bič­no žr­tvo­va­nje za rod­ni kraj, umje­sto za­hval­no­sti, Vlaj­ku Br­ko­vi­ću do­ni­je­lo ne­sa­gle­di­vu du­šev­nu pat­nju i bol. „U jed­noj sre­di­ni ko­ja, upr­kos vi­so­ko po­sta­vlje­nim ci­lje­vi­ma, ga­ji duh ple­men­ske sa­bor­no­sti i za­zor­no­sti pre­ma sva­kom raz­li­ko­va­nju, i ne­kri­tič­ki se kla­nja po­stu­la­ti­ma vla­da­ju­će dok­tri­ne, ne­do­pu­sti­vo je iz­di­ći se iz­nad pro­sječ­no­sti. Ni Vlaj­ku Br­ko­vi­ću to ni­je do­pu­šte­no. Nje­gov ener­gi­čan rad, sa­mim tim i pri­vred­na i kul­tur­na re­ne­san­sa Uži­ca, pre­ki­nu­ti su smje­nom sa mje­sta di­rek­to­ra, po­di­za­njem op­tu­žni­ce i hap­še­njem. U de­ce­ni­ja­ma po­sle to­ga, pod­vla­či dr Lji­lja­na Ko­stić, ime Vlaj­ka Br­ko­vi­ća u gra­du za ko­ji se ne­se­bič­no žr­tvo­vao, po­mi­nja­lo se uglav­nom ša­pa­tom da se ne uz­ne­mi­re du­ho­vi pro­šlo­sti. Za­tvor­sku ka­znu od 7,5 go­di­na Vlaj­ko je slu­žio u Za­be­li. Za­hva­lju­ju­ći svje­do­ci­ma ko­ji su s njim di­je­li­li za­tvor­sku će­li­ju, Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić do­ča­ra­va ne­sa­lo­miv ka­rak­ter, du­šev­nost i do­sto­jan­stve­nost ovog čo­vje­ka ko­ji se na za­di­vlju­ju­ći na­čin su­prot­sta­vio li­ce­mjer­ju i bez­du­šno­sti po­li­ti­kant­ske ka­ma­ri­le. Na bes­kru­pu­lo­znost i ci­ni­zam onih ko­ji su uče­stvo­va­li u pro­ce­su pro­tiv nje­ga, od­go­vo­rio je naj­ve­ćom hri­šćan­skom vr­li­nom – pra­šta­njem“.
Pi­šu­ći knji­gu-mo­no­gra­fi­ju o Vlaj­ku Br­ko­vi­ću autor Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić ni­je imao na­mje­ru da pre­su­đu­je i osu­đu­je, da uka­zu­je na kriv­ce i bi­lo ko­ga pro­zi­va. Že­lio je, ka­ko za­klju­ču­je i dr Lji­lja­na Ko­stić, da ura­di ono za čim su i svi če­sti­ti Uži­ča­ni du­ge če­ti­ri de­ce­ni­je osje­ća­li po­tre­bu – da ko­nač­no ski­ne veo za­bo­ra­va sa ime­na ovog mu­drog, ple­me­ni­tog i iz­u­zet­no na­pred­nog čo­vje­ka s ko­jim se moć i obi­jest po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški po­dob­nih po­i­gra­la na najg­nu­sni­ji na­čin. Otu­da oče­ku­je­mo, sto­ji u re­cen­zi­ji, da će knji­ga Dra­gi­še Mi­lo­sa­vlje­vi­ća „Vlaj­ko Br­ko­vić – za­bo­ra­vlje­ni ne­i­mar“ po­mo­ći svi­ma na­ma da re­al­no sa­gle­da­mo svo­je po­stup­ke, da se iz­bo­ri­mo sa vla­sti­tom su­rev­nji­vo­šću i da na­u­či­mo da po­štu­je­mo istin­ske vri­jed­no­sti.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić